Jasmina Cibic:
ZIDATI ŽELJU

3 – 29. novembar 2015.

Samostalna izložba Jasmine Cibic u okviru projekta Performing the Museum

Otvaranje: utorak, 3. novembar 2015. u 20h
Trajanje: 3 – 29. novembar 2015.

Kustoskinje:
Gordana Nikolić
Sanja Kojić Mladenov

Jasmina Cibic (rođena u Ljubljani 1979. godine) u svome delu istražuje istorije ideoloških formacija, kojima se bavi posredstvom instalacija vezanih za određeno mesto i kontekst, performansa i filma. Prolazeći kroz različite strukture i sisteme, ova umetnica stvara projekte koji se često doimaju kao Gesamtkunstwerke (sveobuhvatne umetničke forme) u okviru kojih ona prerađuje zatečene ready-made pojave u rasponu od jezika, arhitekture do istorijskih događaja. To su komponente pozorišne scene i one govore o svojim mestima porekla prožetim promenljivim efektivnim vremenom poluraspada, koja nose naboj ranijih ideologija koji se može ohladiti samo polako tokom vremena. Jasmina Cibic istražuje ta svojstva izvan njihovog uobičajenog prirodnog staništa i nezavisno od njihove fizičke stvarnosti kao medija komunikacije koji se pune (i dopunjavaju) smislom i političkom programatikom.

Najnoviji projekat Jasmine Cibic, razrađen za potrebe Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, nastavlja da sledi interesovanja umetnice vezana za to kako se politika predstavljanja odražava u uobličavanju i razvijanju želje vezanom za političku moć. Sledeći njen prepoznatljivi metod rada, koji se sastoji u kustoskoj obradi i rekontekstualizovanju istorijskih tema koje govore o počecima meke moći u smislu u kome je danas shvatamo, ova umetnica razradila je svoje nove radove baveći se odražavajućim efektom dva specifična arhitektonska objekta koji su projektovani 1929. i 1927. To su nacionalni paviljon Kraljevine Jugoslavije na svetskoj izložbi u Barceloni, koji je projektovao srpski modernistički arhitekta Dragiša Brašovan, i kuća za Žozefinu Beker, delo Adolfa Losa, koja je ostala nerealizovana.

Obe ove arhitekture bile su zamišljene u vreme kada je nalaženje novog vizuelnog izraza za budućnost bilo od središnjeg značaja za političku raspravu u Evropi. Te dve zgrade odražavaju identični spoljašnji omotač, fasadu od horizontalnih crno-belih pruga koja okružuje njihove celokupne eksterijere. Pored njihovog estetskog režima, zajednička im je i funkcija izmeštanja želje: trebalo je da obe te zgrade predstavljaju specifične objekte geopolitičke egzotike na radost posmatrača. Obe su predstavljale mitotvoračka sredstva od izuzetnog značaja, čija je svrha bila da afirmišu drugost predmeta i artefakta koji su u njima bili smešteni, a da istovremeno obezbede da se prolongira postojanje želje za njima. U slučaju Jugoslovenskog paviljona, to su bili simboli koji su predstavljali nacionalnu državu na svetskoj izložbi, a u slučaju kuće za Žozefinu Beker – jedno egzotično žensko telo.

Obe ove zgrade predstavljaju proizvode arhitektonskog sanjarenja u kome su arhitekti zamislili niz prostora gde su izloženi predmeti bili postavljeni radi zabavljanja publike. Obe su pripadale istom kulturnom krajoliku evropskog modernizma, i njihove nevidljive ruševine nalaze se u središtu novog projekta Cibicove u MSUV.

Tokom više od godinu dana, umetnica je prikupljala arhivske tragove Jugoslovenskog paviljona, koji je navodno dobio Gran pri, pa ga je potom izgubio zbog političkih intriga, a dobio ga je Mis van der Roe za svoj projekat Nemačkog paviljona. Uprkos svojoj relevantnosti u međunarodnim razmerama, Jugoslovenski paviljon pao je u zaborav, tako da je o njemu ostalo samo nekoliko dokumentarnih tragova. Cibicova je rekonstruisala maketu paviljona u srazmeri 1:7, oslanjajući se na pronađene fotografije prikupljene iz ličnih i muzejskih arhiva. Ova maketa je protagonista novog filma ove umetnice, koji se nalazi u središtu njene izložbe u MSUV. Ovo jednokanalno delo prikazuje kako maketu paviljona stalno konstruišu i dekonstruišu dve plesačice. Snimljena na pozornici jednog nacionalnog teatra, njihova igra konstruisanja i dekonstruisanja praćena je nasnimljenom pričom u dokumentarističkom stilu u kojoj se Jugoslovenski paviljion i kuća za Žozefinu Beker spajaju u jedinstven arhitektonski objekat.

Posredstvom ovog čina sudara dva jasno odeljena vida arhitekture, Cibicova sprovodi formalnu/konceptualnu inverziju koja, u kontekstu njene stvorene arhitektonske konfiguracije, naglašava odnos između privatnog zadovoljstva (Los) i zadovoljstva (političke) vlasti putem predstavljanja nacionalne države.

U okviru instalacije Zidati želju, Cibicova demonstrira njihovu zajedničku središnju strategiju u neposrednom obraćanju posmatraču prilikom posmatranja i stvaranja prostora zadovoljstva – bilo putem autoritarnosti državne arhitekture ili putem proizvodnje seksualizovanog prostora. Instalacija u MSUV sastojaće se od projekcije filma u okviru specifične instalacione postavke koja se sastoji od kinematografskog prostora i njegove opreme.

Projekat Jasmine Cibic Zidati želju predlaže muzeju ne samo da prihvati jedan arhitektonski model već i da on sam postane jedan takav model – model čija funkcija naglašava i dovodi u pitanje funkciju samog muzeja: prikazivanje i uokviravanje predmeta želje.