sreda, 09. mart 2016. godine, u 18:00

Galerija S, Muzej savremene umetnosti Vojvodine

Moderatorka: Sanja Kojić Mladenov

Napredak informacijskih i kompjuterskih tehnologija (IKT) pokrenuo je nova preispitivanja o rodnim odnosima u domenu tehnoloških nauka. Izražena je muška dominacija i kontrola moći u oblasti novih tehnologija, naročito u ekonomski i tehnološki razvijenim zemljama. Jedan od problema je vladajuće mišljenje o navodno prirodnoj (biološkoj) superiornosti muškaraca u poznavanju prirodnih nauka i korišćenju IKT, i vladajući stereotipi o "tehnofobičnosti" žena. Takođe, primetan je problem nedovoljne edukacije i učešća žena na tehničkim fakultetima, kao i izostanak žena na hijerarhijski višim pozicijama moći i odlučivanja u ovoj oblasti. Diskriminacija žena u informacijskim i kompjuterskim tehnologijama uticala je na kreiranje sličnih neravnopravnih rodnih odnosa i u mnogim drugim oblastima društva u kojima je korišćenje IKT neophodno.

Kakva je situacija u vizuelnoj umetnosti?

Umetnost koja koristi nove tehnologije je prisutna u Vojvodini od prvih eksperimenata konceptualnih umetnika i umetnica, rada Bogdanke Poznanović i Vizuelnog studija za intermedijalna istraživanja (1979) od kojeg je kasnije nastao prvo predmet, a zatim i katedra Novih likovnih medija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, jedinstvena u Srbiji. Mnoge umetnice su svojom edukacijom i radom povezane sa ovom katedrom, a neke i sa Interdisciplinarnim postdiplomskim studijama u Beogradu - grupom za Digitalnu umetnost u čijem osnivanju je važnu ulogu imala matematičarka i umetnica Marica Radojčić. Takođe, nezavisne organizacije, kao što su: "Videomedeja", "kuda.org", "Napon", "Share", "Visart" i dr, podstakle su razvoj medijske prakse u Vojvodini svojim programima, kao i Muzej savremene umetnosti Vojvodine koji je svoju unutrašnju organizaciju i programsku delatnost prilagodio novim umetničkim tendencijama, te osnovao Centar za intermedijsku i digitalnu umetnost, 2013. godine, koji se bavi različitim vidovima novih teholoških praksi, kao što su: video, kompjuterska umetnost, digitalna umetnost, elektronska umetnost, internet umetnost (net, web art), interaktivne, kinetičke, zvučne i/ili svetlosne medijske instalacije i ambijenti, robotska umetnost, animacije, umetnost virtuelne ralnosti, video-igre i sl.

U okviru izložbe „Akvizicije: otkupi i pokloni (2012-2015)“ Muzeja savremene umetnosti Vojvodine izložena su umetnička dela mnogih umetnica, među kojima su:

Nataše Teofilović, “s.h.e.”, 2011, 3D karakter animacija (animacija humanoida), 6’52’’ i
Isidore Todorović, „Meke veze“, 2015, mixed media (vez, LilyPad Arduino, šivenje), koja čine deo kolekcije MSUV, Centar za interdisciplinarnu i digitalnu umetnost.

Tokom programa Identitet umetnica u tehnološkim medijima autorke će prezentovati svoju umetničku praksu kroz prikazivanje više svojih radova.

Nataša Teofilović, istražuje svet digitalne umetnosti spajajući umetnost, nauku i tehnologiju. Tehnički posmatrano, ona istražuje različite medije, od eksperimentalnog videa preko 3D karakter animacije i digitalnih ambijenata. Konceptualno, njeni radovi objedinjuju teme identiteta u praznom (void) virtuelnom prostoru, percepcije virtuelnih bića i ispitivanje granica između virtuelnog i stvarnog prostora.

Rad “s.h.e.” se poigrava pojmovima virtuenog i stvarnog. Ovu 3D karakter animaciju grade dva elementa - virtuelni prostor i virtuelni akter. Virtuelni prostor je “ispražnjen”, ne sadži elemente scenografije, njegovu prostornost jedino definišu virtuelna bića kretanjem i gestom. Virtuelna priroda 3D glumica prikazana je kroz njihovu materijalzaciju i animaciju. Digitalni modeli su virtuelne membrane, telo bez organa koje mimikom, gestom i zvukom (kucanjem sa unutrašnje strane ekrana) komuniciraju uzajamno i/ili sa posmatračem. U praznini virtuelnog prostora, virtuelna bića su ostavljena da istražuju svoj virtuelni identitet. Iz tog razloga one dodiruju ivicu (granicu) virtuelne slike i ulaze u svoja vlastita virtuelna tela. Elementi ličnog, privatnog i autoportreta su prisutni u svakom segmentu ovog rada.

Isidora Todorović, završila je osnovne i master studije u Departmanu za nove likovne medije Akademije umetnosti u Novom Sadu. Zaposlena je kao docentkinja na istom Departmanu. Ljubiteljka je biopolitičkih teorija, postfeminizma i "uradi sam" kulture. Trenutno piše članke o anonimnosti na internetu i stvaranju političkih igara.

Rad „Meke veze“ nastavlja istraživanje u mekim kompjuterskim kolima, e-komunikaciji i internetu samog tela (u kontekstu izložbe - tela publike). Rad koristi šivene odevne predmete koji na sebi imaju integrisana „meka“ kola (konkretno, LillyPad Arduino i senzora), koje publika oblači. Obučeni predmeti preko senzora reaguju međusobno i prave interakciju između posetilaca. Na ovaj način, napravljeni odevni predmeti postaju tačke senzomotorne interakcije publike, gde jedan posetilac „šalje“ senzorne „utiske“, dok ih ostali primaju u vidu „dodira“ (koji se manifestuje vibracijom elektromotora) ili „auditivnim doživljajem“ (koji se manifestuje puštenim zvukom) i naposletku svetlom. Rad „Meka veza“, dakle, eksperimentiše senzomotornim utiscima publike u sociokulturološkom kontekstu izložbe/muzeja, uz pomoć tehologije koja se nosi.

UmetniČka dela