Iskustvo prostora -
Pejzaž u fotografiji

02. septembar - 26. septembar 2014.

Rajan Debolski, Nedovršeni grad, Dubai, 2011.

Svečano otvaranje: 02. septembar 2014. godine, u 19 časova.

Trajanje: 02. septembar - 26. septembar 2014. godine

Kustosi: Ljubica Milović Mastilović, Stiv Bison

Izložba Iskustvo prostora – Pejzaž u fotografiji zamišljena je kao jedna od mogućih prizmi za prikaz ličnog iskustva prostora, ličnog pejzaža, u fotografiji. Pažljiva selekcija fotografskih projekata (Stiv Bison), upotpunjena esejima Natalije Reznik i Gerija Grina trebalo bi da jasno istakne pluralnost shvatanja pejzaža i višeznačnost sredstava kojima se iskustva beleže i prenose; ciklusa u kojima se interpretacije viđenog nadovezuju i preklapaju sve dok nečiji stvarni prostor svakodnevice ne postane slika: akumulacija značenja koja predstavlja specifičan kulturni kapital.
(Ljubica Milović Mastilović)

Bilo da je u pitanju funkcionalno mesto za razonodu na kojem se grade novi stambeni blokovi u Berlinu, noćni štandovi sa cvećem u Rimu, viseće urbane utopije u Dubaiju, ranjivost vode u Fritaunu, divlje širenje Marseja duž obale, spektakularizacija doline reke Doro u Portugaliji, ponovno prisvajanje zemljišta u Holandiji, opštinske bašte u Viktoriji u Kanadi, nedozvoljeno useljavanje izbeglica u Subotici, ili sve veća gustina Hongkonga, priroda je i dalje ključni faktor u razumevanju urbanizacije, centralizacije, vertikalnog i dugog procesa koncentracije, koji je, paradoksalno, doveo do disperzije društva i njegovih potreba. Taj metod nam je pomogao da probijemo percepciju kroz granicu osećaja estetskog prihvatanja s ciljem da se dezorijentacija šifrira. Uveren sam da fotografija služi više onima koji je prave nego onima koji je posmatraju. Međutim, ako se zapitamo gde se nalazimo u odnosu na to šta vidimo – u tom slučaju fotografija govori o našoj prirodi.
(Stiv Bison)

Prikazane su serije fotografija Dejvida Poloka, Dušana Rajića, Dastina Šama, Žofrija Matjea, Jordija Huismana, Huana Margolesa, Mustafe Abdulaziza, Paola Fuska, Rajana Debolskog i Serđa Rolanda.

Iskustvo prostora: Šta je prostor danas?

Možda nije očigledno kako izložba fotografija predstavlja arhitektonsko istraživanje. Veza postaje jasnija kada se ukaže na to da je centralna tema koju ovde ispitujemo, pa samim tim i arhitekture kao profesije danas: šta je prostor u savremenom svetu?

Kako odrediti kulturni legitimitet i relevantnost arhitekture? Da li ih vezati za vizuelnu fizičku stvarnost građene sredine, za društvene (čak ekonomske) efekte akumulacije vrednosti ili za stvaranje „ubedljivih narativa“. Pitanje nije novo, radi se o univerzalnoj bezvremenoj dilemi u arhitekturi, kao što ističe Ole Bouman.

Verujem da se shvatanje prostora većine naših savremenika poklapa sa slikama i doživljajima prostora kako je prikazan u psihogeografskim istraživanjima situacionista. Svet u kojem živimo u najvećoj mogućoj meri je „subjektizovan“: objektivna stvarnost je zapravo kaleidoskopski prikaz sastavljen od miliona, milijardi ličnih svetova, koji su predstavljeni slikama (pre nego pojmovima) i aplaudovani na servere; internet je, uz korišćenje optičkih medija, postao prostor za generisanje kolektivnog iskustva života – iskustva prostora. Svet nije ono što vidimo nego doživljaj viđenog uslovljen vaspitanjem, iskustvom, emocijom.

Šta je posao arhitekata u tom kontekstu tumačenja prostora? Kada se prevaziđe očigledna nužnost „izgradnje krova nad glavom“, ostaje zadatak stvaranja dodatnog nematerijalnog sadržaja i vrednosti. Prostor nije jednoznačno određen. Optički prostor i virtuelne platforme su jednako relevantni kao fizičko okruženje. Arhitekte bi trebalo da istražuju sredstva i zakonitosti stvaranja u optičkom prostoru – kao u fizičkom. Prostor fotografije, prostor filma, pejzaži u game engineu legitimni su arhitektonski zadaci. Pronaći metode i načine da se rekreira autentično, životno iskustvo prostora u optičkim medijima je možda nova budućnost arhitekture kao struke.

Priroda posmatranja

Viđenje pejzaža kroz fotografiju. Zašto bi nam to bilo važno? Fotografija je više nego bilo koji drugi medij u istoriji pružila masama ljudi priliku da reprodukuju pogled koji ona nameće prostoru. Svaki pogled je iskustvo koje svedoči o individualnom, i kako je ono pozicionirano u svetu, o izborima ili razlikama putem kojih osoba funkcioniše u stvarnosti. Veliki potencijal reprodukovanja fotografija koji je omogućila informaciona revolucija, i širenje digitalnih medija kao njena posledica, pojačali su obim transformacije pogleda. Velik deo onoga što obeležava individualno iskustvo i ono što je viđeno sve manje dolazi od neposrednog iskustva sa pejzažem, a sve više od pasivne recepcije slika koje je proizveo ili filtrirao neko drugi. Definicija pejzaža nije ostala imuna pred tehnološkim napretkom, i za njega Evropska konvencija kaže da je to „područje, kako ga ljudi vide“. Definicija je žrtva sopstvene subjektivnosti pošto pejzaž može da završi i kao hipertekst, mnogostruke putanje čitanja koje su rezultat kognitivne aktivnosti opisa, simulacije, identifikacije, intuicije, beleženja. To je vizija koja oslikava humanistički koncept pejzaža, složeni geografski sistem znakova u svojim "prostornim ekstenzijama" koje spremno prihvataju pamćenje i maštu, prošlost i budućnost, te, dakle, sve vremenske dimenzije.

Poteškoće s kojima se suočavamo pri pokušajima da objasnimo pejzaž podudaraju se sa patnjom njegove narastajuće evolucije, tokom koje on kroz fotografiju pronalazi izraz u eksponencijalnoj proizvodnji slika koje se uglavnom povezuju sa terminom „pejzažna fotografija“, što nadalje uključuje stotine miliona ljudi na svetu svake sekunde. Da li možemo da budemo ravnodušni pred tim fenomenom? Godine 2009. odlučio sam da počnem da istražujem tu proizvodnju kako bih našao temelj za tvrdnju da je fotografija filozofska praksa pronalaženja osećaja granice, tj. razjašnjenja jezika i, samim tim, reči putem kojih vizualizujemo svet. Godine 2010, kroz projekat Naturae, istakao sam da je sama definicija prirode izražena kroz nekoliko „stanja prirode“ koja odgovaraju različitim potrebama, a koje nije odredila teritorijalna već kulturološka specifičnost; usled fragmentarnog palimpsesta mogućnosti upravo to predstavlja pejzaž. Haotičan, poput zamršenog lavirinta, neuhvatljiv i ponekad neodrediv. U saradnji sa Ljubicom Milović iz Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, 2013. godine, prihvativši haos kao predmet izučavanja, istražili smo na koji način je moguća orijentacija u prostoru, iznad svega kulturološka orijentacija, putem posmatranja stanja prirode. Rezultat toga je renesansni i neoplatonski stav izučavanja prirode kako bi se naglasile sile koje daju život kontekstu, ne u nostalgičnom, logičnom smislu kao ono što je preostalo od lokalizma, već sa voljom da se otkriju novi načini iščitavanja iste percepcije. To je početak putovanja koje se drži korena misli o istraživanju, izlaganju i svom ostvarenju.

Gledati nije isto što i videti, zato što oči interpretiraju a um stvara sinteze na osnovu kulturoloških elemenata u dijahronoj dimenziji. Svet, prema Vitgenštajnu, predstavlja ukupnost činjenica a ne stvari. Pogled je stoga delimično postavljanje vidljivog, i može da posvedoči tome da li materijalna stvarnost postoji. Postavljam pitanje: Da li pejzaž ili njegova slika manifestuju više teritorijalnosti što je posmatrač veštiji u preuređivanju vizuelne jedinice istorijskog pravca – koji uokviruje njen razvoj – na isti način na koji nas presek planine podseća na evoluciju? Jedinstven odgovor verovatno ne postoji, i iz tog razloga korisno je istražiti, kako značenje pejzaža u istoriji umetnosti tako i obrazovne pristupe u školama. Te teme su obrađivali Natalija Reznik i Gari Grin u svojim radovima. Projekti u ovom katalogu i izložbi govore o nemogućnosti da se predstavi sveobuhvatna mapa globalne dezorijentacije hiperprostora. Takođe nas upućuju na to da razmišljamo o kognitivnom preopterećenju na koje je kustos – ili bilo koja druga osoba koja posmatrajući stvarnost filtrira sadržaje kroz arhivu ili pamćenje – osuđen. Zbog toga se došlo do odluke da se pitanje percepcije pejzaža ne tretira na osnovu izbora zasnovanog na različitim vidovima produkcije pejzaža (od narativa do izuma), s obzirom na to da bi takav pristup obnovio ogromno polje predstavljanja koga smo već svesni, i što bi, možda, dao novi dokaz o nomadskom egzistencijalizmu. Nasuprot tome, usvojili smo prirodu kao princip iščitavanja usred očiglednog haosa.

UmetniČka dela

BIOGRAFIJE AUTORA FOTOGRAFIJA

Dejvid Polok je fotograf i grafičar koji živi u Viktoriji u Kanadi. Radi kamerama velikog formata i fotografiše proizvedena prirodna okruženja na kojima je moguće videti čovekov trag. Izlagao je u SAD i u Italiji, gde je nedavno objavljena njegova monografija Plodna geometrija. Pored toga, sarađuje sa Stivom Bisonom u onlajn časopisu Webnautica.

Dušan Rajić je rođen 1983. u Beogradu, u Jugoslaviji. Školovao se kao arhitekta, sa primarnim usmerenjem na istraživanje i rad na društvenim strukturama urbanog života i okruženja kroz fotografiju, instalacije i javne intervencije. Učestvovao u brojnim radionicama i izložbama. Trenutno student doktorskih studija u Beogradu, u Srbiji.

Dastin Šam je dokumentarni fotograf koji radi u Hongkongu. Učestvovao je na brojnim lokalnim i međunarodnim grupnim izložbama, među kojima i na Međunarodnom festivalu fotografije u Pingjau (2008. i 2011), izložbi Fotografija danas: Kina, Japan, Koreja (2009, u organizaciji SFMoMA), festivalu Savinjano SI Fest (2010) i Festivalu umetničkog filma u Asolu u Italiji (2011) itd. Njegovi radovi su deo kolekcija Muzeja moderne umetnosti u San Francisku, Muzeja nasleđa u Hongkongu i privatnih kolekcija.

Žofri Matju živi i radi u Marseju. Rođen 1972, diplomirao na Nacionalnoj fotografskoj školi u Arlu. U delima se bavi ruralnim pejzažem naspram pejzažne fotografske opservatorije i metropole, naročito u oblasti Sredozemlja. Objavio je Okretanje od mora (Dos à la mer; Filigranes, 2009), a nedavno i Geum.Urbanum (Filigranes, 2013), u kojem predlaže refleksiju o vezi između urbanog i prirode u Marseju, Tangeru i Edinburgu.

Jordi Huisman je fotograf iz Holandije koji po pozivu sarađuje sa urednicima i komercijalnim klijentima. Osim toga, bavi se izradom dokumentarnih serija o ljudima i načinom na koji oni oblikuju svoje okruženje i utiču na njega.

Huan Margoles živi i radi u Veneciji i Berlinu. Učestvovao je na Međunarodnom festivalu umetnosti INCUBARTE 2012, na Međunarodnom festivalu fotografije SCAN 2012 i na Festivalu Descubrimientos PHOTOESPAÑA 2012. Dobio je stipendiju „Generación” 2011. i nagradu Nacionalnog omladinskog bijenala Republike Argentine za svoje projekte. Margoles je nominovan za učešće u portfelju Foto-muzeja Plat(t)form 13 u Vinterturu i dobitnik je Evropske nagrade za umetnost Suveren 2011. Izlagao je u muzejima i galerijama Argentine, Španije, Turske, Italije i Engleske.

Mustafa Abdulaziz (rođen 1986. u Njujorku) je američki dokumentarni fotograf koji živi u Berlinu. Radio je kao fotograf sa prioritetnim ugovorom za Vol strit džernal. Među klijente ubraja magazine i časopise Roling Stoun Italija, Njujork tajms, Mond, Monokl, NPR, Fajnenšl tajms, Intelidžent lajf, Autsajd magazin i Špigel. Paolo Fusko je fotograf koji živi i radi u Rimu, i koji se u radu uglavnom usredsređuje na arhitekturu i urbani pejzaž, ali često i na društvene probleme. Član je društva Shoot4Change, a objavljivao je fotografije u časopisima La Republika, Vitnes džernal, Living Rum, NG Italija i dr. Nagrađivan je na državnim i međunarodnim takmičenjima i izlagao je, između ostalog, i u Muzeju MAXXI u Rimu i centru Samerset haus u Londonu.

Rajan Debolski (rođen 1982) je američki umetnik iz Detroita. Zvanje bačelora iz lingvistike dobio je na Mičigen univerzitetu 2005, a zvanje mastera 2014. na Akademiji umetnosti u Kranbruku. Pomoćni je urednik časopisa Stand, koji objavljuje radove savremenih fotografa.

Seržo Rolando je rođen 1978. Živi u Portu u Portugaliji, gde radi kao fotograf i predaje na Višoj školi muzike i izvođačkih umetnosti ESMAE. Ima zvanje mastera iz dokumentarne fotografije i kinematografije. Redovno izlaže i ima velik broj objavljenih radova.